Prsotina - S1-E07

Jutro nije donelo ništa niti dobro, niti pametno. Opet sam se probudio obučen, sve sa patikama i limenkom u ruci. Vreme je za manju promenu. Uzeo sam nove prnje, i udenuo dlakavu guzicu pod tuš, tople vode nije bilo, jer zaboga ko će naterati ovog morža da se pomeri i uključi ponekad par prekidača. Od hladnoće kurac mi se uvukao unutra ka čmaru. Bilo je lepo, sapun, brijanje i svi i bakrači. Sišao sam dole, Todor je spavao na kauču, televizor je horgao, neko malo slatko dete je bilo pored njega. Šta je sve tačno bilo tu sinoć nemam pojma i ne želim da znam. Neke slike ne trebaju da se vrte po glavi. Izašao sam na trem, dan je bio kao sa razglednice, zapalio sam pljugu, dogrejao se iznutra. Gladan nisam, žedan tu i tamo, nečija deca su skakala po ulici. Bio je divan dan u Remedy Lane. Prešao sam preko puta. Niko nije počeo ni da rasklanja zgarište od pre par dana, ljude je boleo kurac. Banuo sam kod Milketa. Gajba je mirisala na pečen krompir. Milke je sedeo u kuhinji, mezio je neke bakine kolače ili tako neko sranje i čitao novine. Propade i trash metal. Taman kad sam krenuo da se jadam još malo sam u sebi. Milke ustade i reče:
"Buraz, jel imaš neki keš?"
"Imam brate. Što?"
"Ajd samnom."
Izašli smo vani. Seli u kola. Bilo je nešto novo u Milketovom pogledu. Ispod bade mantila nosio je farmerke. Startovao je kola i krenuo kad dudži dadžiju.
"Ermmm, gde idemo matori?"
"Ništa ne brini buraz, znam da ćeš ti da ispratiš akciju."
Ja sam bio u fazonu, ok, nije prvi put da neko od mojih nešto istripuje. Vožnja je trajala kratko. Milke je vozio ko da nas juri Nazgul. Otpanjili smo Morbid Angel i prihvatili se autoputa. 15tak minuta kasnije stigli smo na aerodrom. Iznad moje glave su se već rojili upitnici i uzvičnici, ali dok god imam cigara ne bunim se. Možda i nema logike, ali koga bole kurac za to ovde.
"Evo nas, danu mi 400-500$."
"Hmmm, ok. Evo ako zafali naći ćemo već negde ATM. A gde su tebi pare?"
"Šuti, zaplenila mi žena sve kartice, ne da mi da kupim ni jebene novine. Sve ona kupuje."
"Joj, matori, šta da ti kažem..."
"Aj neka, neću da pričam."
"Oke, oke, šta god."
"Sačekaj me kod terminala, brzo se vraćam."
"Ajd, kupi mi još cigara ako ti ostane od toga."
"Nema frke."
Ušao sam u zgradu, i krenuo da se probijam kroz masu. Ljudi su ovde uvek u žurbi, nervozni i sve ostalo. Nije ni čudo kad je zabranjeno pušenje. Smorio sam se ko vepar. Iznad glava rulje sam snimio automat sa pićem i grickalicama, tamo u daljini. Krenuo sam u misiju da se probijem do tamo i da kupim što god. Na sred puta, presekao me Milke.
"Ajd, ajd, ajd ovamo."
Smorio sam se, spopala me i neka glad. Ako smo već ovde možda ovaj kapira da idemo negde pa ću naći nešto u avionu. Ukrcali smo sve kroz VIP prolaz, prva klasa, evo izvolite. Milke nije štedio kad su moje pare u pitanju. Bar mi je kupio cigare. Koje opet ne mogu da pušim jer je zabranjeno. Ovo je gulag. Koliko god sam pokušavao od Milketa da saznam gde idemo, nije uspevalo. Okrenuo sam se i pita neku ribu na sedištu iza. Pogledala me je ko da sam spawn debila i gubavca i rekla:
"Ovaj avion ide za Las Vegas."
Koji kurac??? kontam u sebi. Okrenem se ka Milketu, on je već nabio sluške, sluša neka sranja i gleda kroz prozor. Ok, šta god. I'll play along. U nekom momentu sam zaspao. Posle ko zna kojeg vremena budi me Milke.
"Ajmo buraz, stigli smo."
Na trenutak sam se sjebo, gde? šta? kako? koga? Jebat ga. Ustao sam, popravio prnje i krenuo ka izlazu. Na aerodromu smo našli rent-a-car. Uzeli smo prvo govno koje smo videli. Nisam siguran šta je. Ja i kola, nebo i zemlja. Milke je vozio. Neonsko sunce je sijalo. Sve je vrištalo kičem, šablonom i kvazi elitom. Uleteli smo u prvi veći kasino. Milketu je ludilo sijalo u očima, uzeo je dve šake para od mene i povukao me za ruku. Nismo udarili po kocki već po šanku. Milketova reka piva je bila upola veća od moje reke rakije koju smirivao. Kurva se lepila na kurvu, para na paru, piva na pivu i piva na rakiju. Zlo je bilo ovaploćeno. Izašli smo vani, pokupili neke užase. Kapiram da ih pimpovi čekaju iza ćoška. Seli smo u kola. Ja i moj nosferatu pozadi, Milke i neki izgovor za ribu napred. Pičio je metal, rakija i pivo su prevailovali. U jednom trenutku sam izvalio da nismo na cesti, nego na trotoaru. Milke nije pravio razlike, pičio je gde god da je pravo. Ljudi su vrištali u panici. Nisam se uzbuđivao, Milke nije ni primećivao. Nagovarao je onog groba pored njega da se nasadi na flašu. Grob je iz nekog razloga protestvovao iako je izgledala ko da već drži aparat za požar u dupetu. Moj nosferatu se onesvestio ko zna od čega. Ili od koksa ili od bliskog susreta sa mojim laktom kad je pokušala da mi stavio onaj opanak od jezika u usta. Oko nas je postalo sve crveno i plavo. To je bila rotacija od policijskih kola koja su nas jurila. Milke se relativno sabro. U jednom trenutku se okrenuo ka meni i viknuo:
"Nikad nećemo pobeći. Preteški smo. Reši se svega što nije neophodno."
Nisam stigao ni da razmislim a Milke je već onog groba sa prednjeg sedišta šutno nogom u vugla i izbacio kroz napolje. To mora da boli. Ali šta će čovek. Poveo sam se primerom, i u tom trenutku zdravm logikom svog buraza i nežno sam pomogao svom nosferatu-u da napusti vozilo po sistemu prvo noge kroz prozor pa onda glava. U mojoj glavi je bilo skroz logično da će riba prosto da se dočeka na noge kad je izbaciš iz kola u pokretu. Prešao sam na prednje sedište. 20tak minuta kasnije zamakli smo murijacima u sporednu ulicu i, ko u jebenom Neš Bridžisu, ugasili kola. Papci to nisu skontali i ladno su prošli. Da ne poveruješ da je akcija uspela.
"Milke brate. Jesmo li upravo izbacili kurve iz kola u pokretu?"
"To su bile kurve?"
Njemu je bilo do jaja.
"Ajd ja ću sad malo da vozim, može?"
"Ajd nema frke, provod tek kreće."
Izačli smo iz uličice. Preko puta je bio neki salon polovnjaka. Parkirao sam ispred i utrčao unutra. Radno vreme je odavno prošlo ali sam uzeo da lupam po vratim u svkaom slučaju. Otvorio mi je lik, živa rezemblacija Lurča.
"Ko si ti? Koji kurac hoćeš? Znaš koliko je sati? Ošdate ubijem? Bili volo dumreš?"
Zblano sam se. Nisam čuo da neko ovako priča od zemunske mahale.
"Domaćine koja su ti najjeftinija kola koja imaš?"
"Imam neku Bravuru za..."
"Davaj odma, zapravo nebitno koliko je."
"Važi."
Dok sam isparkirao kola i vratio se dole do po Milketa oko kola je već bilo 10tak nekih ljudi, pičila je muzika i Milke je nešto granao.
"....i zato kad vam neko u grilu kaže, hoćeš pomfrit uz taj hamburger? Vi mu dogovorite, da sam ga hteo tražio bih ga mamu ti jebem..."
Masa je odobravala. Jebem ti Vegas.
Uvuko sam ga u kola i nagazio na gas. Milke je drobio o tome kako je on možda rođen da bude političar a ne metal basista i sve to ostalo. Stali smo na semaforu. Desno od nas je bila velika kućerina od ko zna koga. Na osvetljenom jarbolu visila je američka zastava i to ona nova Fikusova verzija. Jebote stvarno je izgledala nečasno ružno. Pored nas su se zaustavila neka kola. Prozor se spustio. Unutra su bile dve avion ribe. Definitivno sam se zajebo što nisam uzeo bolja kola. Motori su turirali. Čekalo se zeleno svetlo. Milke je isturio glavu kroz prozor i rekao ovoj što vozi:
"Mačetino, ako ovde moj brat čika Metal i ja pobedimo vaše fine guzice do sledećeg semafora ti ćeš da sedneš na flašu a Metal vamo nek za ortakinju smisli šta hoće."
Ribe su se smejale. Ova što vozi sturi glavu ka Milkeu, pogleda u krš od naših kola i reče:
"Važi kauboju. A ako mi pobedimo, zapalimo vam taj krš što vozite sve zajedno sa svom vašom odećom i onda vi sedate na šta vam god mi damo."
"Valja!" reče Milke.
"Šta bolan valja, razvaliće nas!"
"Ma šta ti je bre buraz, veruj mi."
"Kuku meni sa tobom."
Čekao se sledeći krug na semaforu, u priči su nam prošla dva ciklusa. Milke je otpanjio Morbide. Semafor je prešao sa crvenog na žuto pa na zeleno. Mašine su zaurlale i trka je počela.

...to be continued...