Jao, moja vugla jebem ti tek rođeno dete da mu karlična kost puca, kao što bi rekao Nole.
To ne opisuje dovoljno adekvatno bol u glavi. Alkohol i tuča čudo učine čoveku. Opet sam zaspo obučen. Pogledo sam na komp, pola 2 popodne. Shit. Torrenti nisu radili. Komp se nekad restartovo i modem se nije upalio sa njim. Jebem ti SBB, čak i kad su dovoljno veliki da preuzme AT&T nisu u stanju da se otovore za jebene modeme. Isčupo sam produžni iz zida. Mašina se ugasila. Posle neverotavno dugog vremena u sobi je zavladala tišina. Seo sam na krevet i zapalio pljugu. Ko zna kad sam poslednji put spavao konkretno u ovom krevetu. Češće se to desi dole na kauču ili pak pored samog kreveta ovde. Piša mi se ko nečastivom. Odcimo sam se do klonje. Zaslepeo me je oštar smrad iz gaća čim sam ih skinuo, moram da počnem da se skidam i perem pre spavanja, a i posle. Kad se izložim ko neki moron u kafani oko nekih čeljadi, skorut mi se skori i kasnije kad se oznoji smrdi ko sama lepra. Iz nekog razloga pišanje se oteglo u beskraj, ko zna zašto, ja sam obično quick about it. Trgao sam se iz cele ove kvazi filozofije i krenuo do kuhinje. Ne znam gde sam spustio cigaru, jebat ga kad krene plamen i dim naći ću je ako do toga uopšte dođe. Bole me kiblaja. Sišao sam dole i objasnio frižideru da mu je bolje da bude prazan, čak sam mu pomogao u pražnjenju. Ona salama nije bila od ovih dana, možda čak i meseci. Imala je ukus ničije zemlje, ne pitaj kako to znam. Otišao sam i do onoga što je nekad bio moj orman, čista je bila samo wifebeaterka. Nisam trebo oterat spremačicu, moram nađem novu ovaj nered je sranja, ili šta god, bole me kurac ionako nikad nisam ovde. Tuš je učinio da kerovi prestanu da laju zamnom dok hodam po ulici, kripli prosjaci, begeri, džanke i alkosi su opet počeli da me gledaju sa gađenjem i cimali su me za pare. Čudo jedno. Produžio sam ka Lekxovoj gajbi da ga cimnem na kafu ili šta god ako nije umro preko neke maloletnice od droge ili šta god.
Poštar je donosio račune i guro ih u već prepuno Milketovo sanduče, krediti, kurci palci, sranja za djecu. Na sred ulice sam preskočio ruinu od nečijeg bicikla.
Bio je to divan dan u Remedy Lane.
Popeo sam se do ogromnih vrata Lexove gajbe. Jebem ti gotiku, izgleda spuki i u sred jebenog dana. Nisam ni uhvatio ručku, vrata su se otvorila. Lex je već negde izlazio sa ogromnom torbetinom.
"Hej matori, gde ćeš? Ajd na kavu."
"Ej, ajd ti prvo samnom pa idemo posle na kafu."
"Đe ideš? Ja neću ako je daleko ili ako je uzbrdo negde."
"Jebem te u te kriplske noge, ajd samnom na tekmu pa idemo kavenisat."
"Kakvu ba tekmu sad jebemu?"
"Ajd igram hokej, potplatio sam da me odma gurnu neđe u ligu da igram državni tim."
"Šta god, poginućeš al ajd."
Seli smo u kola i odvezli se čak van Dudži Daži Valley-a, skroz do arene. U pičku materinu, al ajd. Pred ulazom se skupila tona neke dece, valjda čekaju tekmu. Ušli smo na zadnji ulaz kroz garažu. Ja sam seo u kabinu uz teren a Lex se tamo pederiso i presvlačio među masom negrita, ne bi mu bio u koži. Previše kuraca u malom prostoru. Par piva i tri cigare kasnije počela je tekma. Lex je bio golman. Bratovi su se tukli, krv pada, lomi ruke, lomi noge, lomi kuk. Bilo je do jaja. U jednom trenutku Lex je ostao 1 na 1 sa protivničkim napadačem. Tenzija je rasla. Cela sala je skočila do plafona. Lik je ošutao, Lex je odbranio. Tekma se nastavila, ali Lex je ostao u savijača fazonu na sred poda. Čudno. Neka sirena se oglasila i došla su neka tri cara sa nekim nosilima i odneli ga iza. lepo sam mu rekao da će da pogine, defekt jedan. Ušao sam kod njih, Lex je bio u nesvesti. Ona ista tri doktora sa terena su nešto većali sa još drugom dvojicom koji su bili drugačije obučeni, kapiram da je došla i hitna. Sjebo sam se.
"Alo ba šabani. Šta je njemu hoće li biti dobro."
"Gospodine, vaš prijatelj je ozbiljno povređen direktnim pogotkom u levu mošnicu."
"U šta? U mudo?"
"Hmm da, gospodine u mošnicu."
"Gde ga vodite?"
"U centralnu bolnicu da vidimo šta ćemo sa njim." odgovori jedan od one dvojice u drugačijem autfitu.
"Idem i ja sa njim."
"Nema problema, ajmo onda da požurimo."
Bolnica, srećom, nije bila daleko. Dva bloka iza arene. Došli smo tamo za tipa tri minuta. Lex su odmah sprtljali u neku salu gde se nije smelo ulazit. Htedoh da zbakljam pljugu, ali neka baba mi reče da je i to zabranjeno. Jebem ti bolnice, čak ako i nisi bolestan smorićete dok se ne razboliš. Dva sata kasnije iz te sobe je ibio neki čiča koji izgleda da mu ne bih dao živicu da mi podšiša a kamoli da mi petlja oko jaja.
"Jeste li vi pratilac pacijenta?"
"Da, ja sam mu....burazer...od tetke."
"U redu, kako god. Elem ne vredi da čekate ovde više. On se neće osvestiti pre ujutru. Mošnicu smo uspešno sanirali i zaustavili smo unutrašnje krvarenje."
"U redu. Kad ću moći da ga vidim?"
"Kao što rekoh, ne pre ujutru. Idite odmorite se."
"Hvala doco, vidimo se onda sutra."
Izađoh vani, da ne poveruješ. Jebem te u ta usta bagava i tebe i loptice i maljave crnje. Uzeo sam mob cimnuo Milketa, Saja i Vuka. Rekli su da dolaze odmah. Matija je bio nedostupan. Stigli su za 10tak minuta. Opet mi je nestalo cigara, od ovih niko ne puši jebem ti dan i kad sam se probudio. Objasnio sam im najkraće šta se desilo i skontali smo da stvarno nema vajde nego je bolje da se vrnemo ujutru. Posedali smo u Vukova kola i otprtljali se nazad do Remedy Lane. Sa početka ulice se moglo videti da vatra bukti negde tamo pri kraju. Vuk je nagazio. Došli smo do moje gajbe. tu je bilo sve ok, dok je Matijina gajba gorela do jebenog temelja. Zahvatio nas je čoporativni sjeb i nevjerica. Šta reći a ne ispasti glup. Prvo Lex pa onda ovaj. Horor. Pritrčali smo nekom vatrogascu.
"Jebote jel bio iko unutra?" zagrano je Sajo.
"Ništa još uvek ne znamo gospodine, dajte nam još vremena da ugasimo do kraja pa ćemo da uđemo i da vidimo šta i kako."
Sjeb, sjeb i onda još jedan sjeb. Milke je otrčao do gajbe, koja je odmah jebeno pored da vidi jel sve ok tamo. Ja, Sajo i Vuk smo seli na trotoar. Lica su nam bila prazna. Milke se vratio posle dva minuta i doneo bocu pića. Nategnuli smo do balčaka.
"Ej buraz imaš neku poštu u sandučetu." reče mi Milke.
"Koji kurac, od kada ja dobijam išta."
Odcimah se do tamo. To nije bilo pismo. To je bio samo savijen papir, poruka. Ispostavilo se da je od Matije. Odlučio je da mu je pun kurac svega, da je vreme da se posveti humanitarnim ciljevima i drugim prioritetima u životu. Iz tih razloga je uzeo sve pare što je imao, zapalio je sopstvenu gajbu i otišao sa Unicefom u Afriku da deli žednim crncima vodu i da konvertuje kanibale na pravi put hrišćanstva. Isuse hriste. Nismo trebali da ližemo one žabe na turneji sa Meshuggah ono leto. Homie je pogubio razum.
"Ja nemam reči, ne mogu da verujem." reče Sajo.
"Bar nije izgoreo tamo jebote, neka ga đe god da je." prokašlja Milke kroz gutljaj onog viskija.
"Zajebi, ja idem gajbi ili do Protos-a, gladan sam. Sutra ćemo skontat kako i šta." reče Vuk.
"Ti si debil, jesi sestre mi. Kako možeš sad mislit na has?" prodera se Sajo.
"Glupane ti nemaš sestru, pod jedan, pod dva čovek mora jesti, pod tri za Lexa ne možemo ništa pre sutra, a ovaj je do sada možda već u jebenoj Tanzaniji." popizde Vuk.
"Ladno si u pravu." reče Milke.
Sajo i Vuk odoše kolima niz ulicu.
"Milke ajd ti samnom, zajebi, ne mogu da blejim sam, zapaliću i svoju gajbu."
"Valja buraz."
Uzeli smo onu bocu i zaboli se na trem i pili. Vetar je donosio pepeo i toplinu sa paljevine preko puta. Viski je pravi brazde u grlu. Ojele su mi se jebene butine. Nisam imao ni cigare. Net mi nije radio. Jedan ortak mi je u bolnici umanjen za jedno jaje, drugi ko zna gde je i hoće li se ikad vratit. Fizička bol nije bila bitna. Sedeli smo satima, niko nije ni reči progovorio. Razumeli smo se bez konverzacije. Ništa više nije imalo značenje. Ostala su samo sećanja i ,kao na davnim početcima, neka nova maštanja. Sunce se udavilo u dubini horizonta. Sumrak je pojeo obode stvari. I dalje smo sedeli.
Bilo je i boljih dana u Remedy Lane.
Poštar je donosio račune i guro ih u već prepuno Milketovo sanduče, krediti, kurci palci, sranja za djecu. Na sred ulice sam preskočio ruinu od nečijeg bicikla.
Bio je to divan dan u Remedy Lane.
Popeo sam se do ogromnih vrata Lexove gajbe. Jebem ti gotiku, izgleda spuki i u sred jebenog dana. Nisam ni uhvatio ručku, vrata su se otvorila. Lex je već negde izlazio sa ogromnom torbetinom.
"Hej matori, gde ćeš? Ajd na kavu."
"Ej, ajd ti prvo samnom pa idemo posle na kafu."
"Đe ideš? Ja neću ako je daleko ili ako je uzbrdo negde."
"Jebem te u te kriplske noge, ajd samnom na tekmu pa idemo kavenisat."
"Kakvu ba tekmu sad jebemu?"
"Ajd igram hokej, potplatio sam da me odma gurnu neđe u ligu da igram državni tim."
"Šta god, poginućeš al ajd."
Seli smo u kola i odvezli se čak van Dudži Daži Valley-a, skroz do arene. U pičku materinu, al ajd. Pred ulazom se skupila tona neke dece, valjda čekaju tekmu. Ušli smo na zadnji ulaz kroz garažu. Ja sam seo u kabinu uz teren a Lex se tamo pederiso i presvlačio među masom negrita, ne bi mu bio u koži. Previše kuraca u malom prostoru. Par piva i tri cigare kasnije počela je tekma. Lex je bio golman. Bratovi su se tukli, krv pada, lomi ruke, lomi noge, lomi kuk. Bilo je do jaja. U jednom trenutku Lex je ostao 1 na 1 sa protivničkim napadačem. Tenzija je rasla. Cela sala je skočila do plafona. Lik je ošutao, Lex je odbranio. Tekma se nastavila, ali Lex je ostao u savijača fazonu na sred poda. Čudno. Neka sirena se oglasila i došla su neka tri cara sa nekim nosilima i odneli ga iza. lepo sam mu rekao da će da pogine, defekt jedan. Ušao sam kod njih, Lex je bio u nesvesti. Ona ista tri doktora sa terena su nešto većali sa još drugom dvojicom koji su bili drugačije obučeni, kapiram da je došla i hitna. Sjebo sam se.
"Alo ba šabani. Šta je njemu hoće li biti dobro."
"Gospodine, vaš prijatelj je ozbiljno povređen direktnim pogotkom u levu mošnicu."
"U šta? U mudo?"
"Hmm da, gospodine u mošnicu."
"Gde ga vodite?"
"U centralnu bolnicu da vidimo šta ćemo sa njim." odgovori jedan od one dvojice u drugačijem autfitu.
"Idem i ja sa njim."
"Nema problema, ajmo onda da požurimo."
Bolnica, srećom, nije bila daleko. Dva bloka iza arene. Došli smo tamo za tipa tri minuta. Lex su odmah sprtljali u neku salu gde se nije smelo ulazit. Htedoh da zbakljam pljugu, ali neka baba mi reče da je i to zabranjeno. Jebem ti bolnice, čak ako i nisi bolestan smorićete dok se ne razboliš. Dva sata kasnije iz te sobe je ibio neki čiča koji izgleda da mu ne bih dao živicu da mi podšiša a kamoli da mi petlja oko jaja.
"Jeste li vi pratilac pacijenta?"
"Da, ja sam mu....burazer...od tetke."
"U redu, kako god. Elem ne vredi da čekate ovde više. On se neće osvestiti pre ujutru. Mošnicu smo uspešno sanirali i zaustavili smo unutrašnje krvarenje."
"U redu. Kad ću moći da ga vidim?"
"Kao što rekoh, ne pre ujutru. Idite odmorite se."
"Hvala doco, vidimo se onda sutra."
Izađoh vani, da ne poveruješ. Jebem te u ta usta bagava i tebe i loptice i maljave crnje. Uzeo sam mob cimnuo Milketa, Saja i Vuka. Rekli su da dolaze odmah. Matija je bio nedostupan. Stigli su za 10tak minuta. Opet mi je nestalo cigara, od ovih niko ne puši jebem ti dan i kad sam se probudio. Objasnio sam im najkraće šta se desilo i skontali smo da stvarno nema vajde nego je bolje da se vrnemo ujutru. Posedali smo u Vukova kola i otprtljali se nazad do Remedy Lane. Sa početka ulice se moglo videti da vatra bukti negde tamo pri kraju. Vuk je nagazio. Došli smo do moje gajbe. tu je bilo sve ok, dok je Matijina gajba gorela do jebenog temelja. Zahvatio nas je čoporativni sjeb i nevjerica. Šta reći a ne ispasti glup. Prvo Lex pa onda ovaj. Horor. Pritrčali smo nekom vatrogascu.
"Jebote jel bio iko unutra?" zagrano je Sajo.
"Ništa još uvek ne znamo gospodine, dajte nam još vremena da ugasimo do kraja pa ćemo da uđemo i da vidimo šta i kako."
Sjeb, sjeb i onda još jedan sjeb. Milke je otrčao do gajbe, koja je odmah jebeno pored da vidi jel sve ok tamo. Ja, Sajo i Vuk smo seli na trotoar. Lica su nam bila prazna. Milke se vratio posle dva minuta i doneo bocu pića. Nategnuli smo do balčaka.
"Ej buraz imaš neku poštu u sandučetu." reče mi Milke.
"Koji kurac, od kada ja dobijam išta."
Odcimah se do tamo. To nije bilo pismo. To je bio samo savijen papir, poruka. Ispostavilo se da je od Matije. Odlučio je da mu je pun kurac svega, da je vreme da se posveti humanitarnim ciljevima i drugim prioritetima u životu. Iz tih razloga je uzeo sve pare što je imao, zapalio je sopstvenu gajbu i otišao sa Unicefom u Afriku da deli žednim crncima vodu i da konvertuje kanibale na pravi put hrišćanstva. Isuse hriste. Nismo trebali da ližemo one žabe na turneji sa Meshuggah ono leto. Homie je pogubio razum.
"Ja nemam reči, ne mogu da verujem." reče Sajo.
"Bar nije izgoreo tamo jebote, neka ga đe god da je." prokašlja Milke kroz gutljaj onog viskija.
"Zajebi, ja idem gajbi ili do Protos-a, gladan sam. Sutra ćemo skontat kako i šta." reče Vuk.
"Ti si debil, jesi sestre mi. Kako možeš sad mislit na has?" prodera se Sajo.
"Glupane ti nemaš sestru, pod jedan, pod dva čovek mora jesti, pod tri za Lexa ne možemo ništa pre sutra, a ovaj je do sada možda već u jebenoj Tanzaniji." popizde Vuk.
"Ladno si u pravu." reče Milke.
Sajo i Vuk odoše kolima niz ulicu.
"Milke ajd ti samnom, zajebi, ne mogu da blejim sam, zapaliću i svoju gajbu."
"Valja buraz."
Uzeli smo onu bocu i zaboli se na trem i pili. Vetar je donosio pepeo i toplinu sa paljevine preko puta. Viski je pravi brazde u grlu. Ojele su mi se jebene butine. Nisam imao ni cigare. Net mi nije radio. Jedan ortak mi je u bolnici umanjen za jedno jaje, drugi ko zna gde je i hoće li se ikad vratit. Fizička bol nije bila bitna. Sedeli smo satima, niko nije ni reči progovorio. Razumeli smo se bez konverzacije. Ništa više nije imalo značenje. Ostala su samo sećanja i ,kao na davnim početcima, neka nova maštanja. Sunce se udavilo u dubini horizonta. Sumrak je pojeo obode stvari. I dalje smo sedeli.
Bilo je i boljih dana u Remedy Lane.
